КЊИГА УТЕХЕ

Ветрови дувају врло провидно.

Има ли излаза?

Ја га, повремено, налазим. У смеху.

Зашто људи, питам се, смешне ствари - не узимају озбиљно?

Станислав Јежи Лец (Stanisław Jerzy Lec, 1909 - 1966) највећи је писац афоризама у светској књижевности.

* * *

Из углова осмеха може се израчунати распон слободе.

Урличите! Осетите се млађи за милионе година.

Смешне ствари људи не узимају озбиљно. То је као кад би неко био убијен из револвера у облику морског прасета, а убијени тип не би то хтео да призна.

* * *

О њему један други Пољак, Лешек Колаковски каже: „Лец је био филозоф... Живела је у њему жеђ која ствара прави садржај филозофског истраживања: открити у речи све њене притајене могућности, решити се на радикализам непоштеђивања ничега оног што је у невиној баналности невидљив отров, кукавиштво, бекство од реалног конфликта, леност мисли или морална леност (...) Његово трајно залеђе била је вера у могућност спасења разума и спасења људске заједнице упркос свему."

* * *

Када се докопамо дубљих археолошких слојева, можда ћемо пронаћи трагове велике културе која је постојале пре но што је створен човек.

Оно што је немогуће замислити често је могуће купити.

Када се рађа песмизам? Кад се сударе два различита оптимизма.

Морал или је услован, или одмах исплатив.

И оптимисти су песимисти.

* * *


Преводилац с пољског Петар Вујичић о Лецу пише: Најдобродушнији осмех који сам у животу упамтио носио је на лицу Станислав Јежи Лец. Тако се смешио чак и онда кад би се сви у друштву бучно смејали нечем што би он казао.

* * *

У позориштима која држе до себе морао би да постоји отвор за пропадање од стида.

Загушљиво! Отворите прозоре, нек и они напољу осете.

Је ли човек дужан, кад нађе у себи нешто вредно, да то пријави најближој полицијској постаји?

Нико није толико глуп да с времена на време не би изигравао таквог.

Понекад нас нешто стегне у грлу, да не пустимо глас срца у главу, или обрнуто.

* * *

Замишљам га како седи у некој од бољих пивница у Варшави, са стране, и ослушкује разговор. Друштво је бучно, претресају се велике теме. Чини се да Леца не примећују, али он је, заправо, неопходан. Његова реч се чује! Његове изреке најбољи су зачин доброг разговора.

* * *

Помисли, пре но што помислиш!

Ако ти се допада џак, купи га заједно с мачком коју су ти хтели у њему продати.

Труди се да имаш нешто у глави, можда ће Муза начинити од тебе своју звечку.

Бојим се мешавине стилова, на пример, ренесансе социјалистичког реализма.

Ено стоје двојица с тољагама. Чекајући Годоа.

* * *

Често су то опаске на политичке теме. Политика је неизбежна - као судбина или зли усуд. Али, Лецове опаске се памте, а политика се заборавља.

* * *

Мисао мора бити дубља но што може да досегне рука власти.

У немим временима довољна је реч, у брбљивим чак ћутање.

Треба имати много стрпљења да би се њему научило.

Само сасвим хладни гадови кадри су да имају у паклу топао кутак.

Сунце које упада у затворску ћелију црта на поду сенке решетака. У тим квадратима могу затвореници да слажу укрштенице. Могућности тих укрштеница зависе од величине решетки.

* * *

Лецови афоризми често говоре о том неизрециво смешном створењу, о човеку - о нама!

* * *

„Како се треба понашати", упита ме мој познаник, „кад у својој кући нађеш жениног пријатеља у кревету с туђом женом?"

Дебели живе краће. Али једу дуже.

Неки дан добих писмо од читаоца: „Да би се разумеле ваше Неочешљане, треба бити начитан." Телеграфисах му сместа: „А треба, треба!"

Шта нас држи на овом глобу сем силе теже?

Глупост је мајка злочина. Али очеви су често генијални.

* * *

Влада Булатовић Виб дао је Лецовој књизи „Неочешљане мисли" назив: приручник за горке часове.

Читајте Леца!

Огледајте се у врелима смеха!