Legenda: List

Visok je i izrazito suv, uskog i bledog lica, ima visoko i lepo čelo; dugu sasvim pravu kosu koja mu pada do ramena, izgleda dosta neobično, jer, čim se uzbudi i pokrene glavu, kosa mu pada preko lica, ni nos se ne vidi. Neuredno se oblači, kaput kao da je samo nabačen, umesto kravate nosi uski beli okovratnik. Čudno stvorenje u neprekidnom pokretu; čas udara nogom, čas maše rukama, čas ovo, čas ono.


Muzika koju je nemoguće zamisliti, treba je čuti!



Muzika uzbuđuje i dira... ali, može li omađijati? Može li muzika u potpunosti obuzeti čoveka i odneti ga u drugi, bestelesni svet?

„Listovo lice je imalo izraz agonije, a povremeno bi se pojavio srećan osmeh; tako nešto nisam nikada video na licu živa čoveka, sem na platnima starih majstora koji su slikali našeg Spasitelja; rukama je preletao preko klavijature, ispod mene je zemlja podrhtavala, a publika je bila obavijena muzikom."

Za klavirom je bio, bez imalo sumnje, impresivan. Umeo je da publiku dovede do ushićenja, da je trone ili da je baci u tešku tugu. I - naravno - da je svojom nenadmašnom veštinom ostavi bez daha. Žene su bile van sebe, vrištale, i ponekad padale u nesvest. Bila je to beatlemanija onoga doba.

U čemu je bila tajna? To pitanje je Hajne postavio jednom lekaru, a ovaj mu je govorio o „magnetizmu, galvanizmu i elektricitetu, o prenošenju emocija u dvorani gde je vazduh prezasićen isparenjem mnoštva upaljenih sveća, stotina vrsta parfema i znoja ljudi, o epileptičnoj lakrdiji, o fenomenu uzbuđenja, muzičkoj groznici i drugim čudnim stvarima".

Rodio se 22. oktobra 1811. godine u Rajdingu, malom mestu u današnjoj Austriji, u blizini mađarske granice. Otac mu je bio nastojnik imanja kneza Esterhazija (ona plemićka porodica, koja je pomagala i Jozefa Hajdna). Njegov talenat otkriven je kada je imao šest godina, a u devetoj je imao prvi koncert - kako i priliči jednom wunderkindu. Njegov otac tada napušta službu i seli se sa sinom u Beč. Mladog muzičara podučava veliki klavirski pedagog Karl Černi, a teoriji kompozicije Antonio Salieri (da - onaj!).

Dve godine kasnije otac i sin odlaze u Pariz. Mađarsko plemstvo, koga i ovde ima, preporučuje ga. „Le petit Litz" uskoro postaje miljenik visokog društva i „kralj salona".

Otkrovenje se zbilo 1831. - Paganini nastupa u Parizu, po prvi put! List je u publici („zajedno sa Gotjeom, Žaninom, Žorž Sand, Delakroa, de Miseom, Rosinijem, Oberom, Hajneom i svim pariskim violinistima"). List, po prvi put, posmatra sebi ravnog - najvećeg showmana i virtuoza na svom instrumentu. I List tada shvata šta je njegov zadatak - za klavir će učiniti ono što je za violinu učinio Paganini. Njegove sopstvene obrade šest Paganinijevih kapriča (Paganini-etide) traže hrabrog pijanistu!

Postaje Šopenov prijatelj. Šopen se od Lista uči izvesnim stranama virtuoziteta; List saznaje šta je to rafinirani klavirskom toucher (dodir sa dirkama) i kako se koriste pedale. Mada potpuno suprotnih priroda, List - miljenik, uvek u centru pažnje, a Šopen - nepoverljiv i zatvoren, uvek će gajiti uzajamno divljenje.

Boraveći u Rimu 1839. godine izveo je još jednu muzičku revoluciju - nastupio potpuno sam na sceni (nešto neviđeno, jer pijanista je, do tog vremena, mogao nastupati samo uz orkestar ili kao pratilac pevača ili soliste na nekom instrumentu, a „između" ovih tačaka bi improvizovao ili izvodio svoja dela). Iz pisma:

Kako sam postao beskrajno drzak! Zamislite, umoran od svega, nisam bio u stanju da sklopim program koji bi imao nekakvog smisla, te sam smelo odlučio da priredim, potpuno sam, jednu seriju koncerata. Parafrazirajući izreku Luja XIV, obraćam se galantno publici, „le concert, c'est moi".

Tada, 30-ih godina pretprošlog veka u Parizu, pijanisti su se međusobno nadmetali, ali List je imao samo jednog ozbiljnog rivala, pijanistu Talberga. Pariz je, jedno vreme, bio podeljen na „talbergovce" i „listovce". Odlučujući dvoboj odigrao se 31. marta 1837. godine, a presuda je glasila: Talberg je najbolji pijanista na svetu... ali, List je JEDINI.

Mnogo je žena prošlo kroz njegov život - on ih je voleo, a one su njega obožavale. Ali, dve su ostavile poseban trag. Prva je bila groficu D'Аgu, koja je napustila muža i decu, da bi sa Listom bila u „slobodnoj" vezi. Bilo je to 1834. godine. Od njihovo troje dece, muzički leksikoni posebno spominju kćer Kozimu - bila je, najpre, supruga poznatog pijaniste fon Bilova, a potom kompozitora Riharda Vagnera. Posle nekoliko godina List i grofica su se razišli, zbog „suštinskih razlika naših dveju priroda", kako je List rekao. U duhu onoga vremena, grofica se svetila svome bivšem ljubavniku: napisala je roman (danas, naravno, sasvim zaboravljen), u kojem ga je ocrnila.

Druga „fatalna" ljubav dogodila se tokom Listove turneje po Rusiji, 1847. godine, kada je upoznao princezu Karolinu Sajn-Vitgenštajn. Otišla je sa Listom u Vajmar, gde su se, sledeće godine i nastanili i gde je List preuzeo potpuno novu ulogu - dirigenta kapele i borca za „novu" muziku (prvenstveno Riharda Vagnera).

Princeza Sajn-Vitgenštajn je Lista „preobratila". Od te 1848. godine List prekida svoje koncertne turneje, povlači se sa scene i posvećuje isključivo komponovanju. U Vajmaru su nastale njegove simfonijske poeme. Princeza je uticala i da se List okrene veri i misticizmu. Čekali su List i njegova princeza dugih sedamnaest godina na njen razvod braka (koji je bio moguć, po kanonskom pravu), a kada im je, najzad, odgovoreno - odrečno, List je stupio u red minorita!

Izvestan splet događaja i spletkarenje zavidljivaca naveli su Lista da se 1861. godine nastani u Rimu, a od 1875. boravio je naizmenično u Vajmaru, Rimu i Budimpešti. (U svoju Mađarsku se, inače, uvek rado vraćao.)

Umire 1886. godine, u Bajrojtu, gde je došao na molbu svoje kćeri Kozime.

Oko Lista kao da se okreće čitav muzički svet pretprošlog veka. Bio je dve godine mlađi od Mendelsona, a jednu godinu od Šopena i Šumana; stariji dve godine od svoga zeta Riharda Vagnera. Mnogima je bio prijatelj, a nekima i pokrovitelj i zaštitnik. Robert Šuman nije delio njegove muzičke nazore (niti su bili prijatelji), ali mu je, nakon što je čuo njegovo sviranje, napisao hvalospev. Mendelson je, najpre, bio uzdržan, a kasnije ga je hvalio. Edvard Grig ga je posetio 1868. i bio impresioniran njegovim sviranjem. Ruski kompozitor Aleksandar Borodin posetio je Lista 1883. godine.

Listova dela za klavir sačinjavaju čitavu jednu malu biblioteku. Većina tih dela je danas, međutim, „beznadežno zaboravljena" i niko ih ne izvodi: radi se o „lakim", salonskim komadima.

Ali, mnogi znaju za Listove virtuozne Mađarske rapsodije i mnoga manja dela: tri Ljubavna sna (treći je najlepši), Mefisto-valcer, Valse oubliée (zaboravljeni valcer). Najbolja dela su Klavirska sonata u h-molu, poznata po svojoj „paklenoj dužini" i dva klavirska koncerta (poznatiji je Prvi koncert, u Es-duru). Leksikoni spominju i dela za orkestar: dvanaest simfonijskih poema i Faust-simfoniju.



Post scriptum

Ah! Zaboravih da spomenem: List je (u časovima dokolice) za klavir preradio Berliozovu Fantastičnu i svih devet Betovenovih simfonija.

ПОТОПЉЕНА КАТЕДРАЛА

Ово је стабилан хаос.
Ово је самоорганизујући систем.
Храни се редом
Из мора нереда.


Дешава ми се да се, против своје воље, осећам као учесник у својеврсном театру апсурда. То осећање наилази када се нађем заглављен у реци аутомобила, негде у центру града или на аутопуту. Размишљам, тада, о томе како је цивилизација направила круг: ишли смо најпре споро, па полако убрзавали, бивали све бржи и бржи, све док брзина није постала невероватна стварност и превазишла саму нашу природу... да бисмо, сада, на другом крају точка цивилизације, опет стајали - негде на путу. И то заробљени у аутомобилу, том симболу моћи и брзине.

Од ових невеселих (и отрцаних) мисли и монотоније милења дуж аутостраде браним се Уметношћу. Савремене металне кутије на точковима (које „прде и смрде", говорио је Зуко Џумхур) пружају својим власницима известан комфор, па и могућност уживања у беспрекорном стерео-звуку. Заправо, стекао сам навику да музику слушам у аутомобилу, током вожње (рачунајући ту и оно, малочас споменуто, стајање). И, схватио сам недавно, нисам једини. Тј. и други, све чешће, музику слушају радије у свом четвороточкашу, него код своје куће или у дворани неког центра културе... (Ово „центар културе" звучи ми, некако, као архаизам или преживела метафора из прошлих времена.) Аутомобил, чак и ако стоји, пружа довољно акустике за угодан музички доживљај, а рутина вожње притом нимало не трпи.

Ако је светао летњи дан, а покушавам да се ушуњам у центар града, то може бити неки џез. Једно време сам проводио са Китом Џеретом, који Баха свира подједнако добро као што је, ономад, свирао своје композиције у Келну. Ту су и Арт Тејтум, Ерол Гарнер и Оскар Питерсон. У ово друштво се, након беспрекорног наступа на Београдском џез фестивалу, умешао и Бред Мелдау. Волим и Душка Гојковића. И мекани глас Дајане Крол. И многе друге. (Набрајам преко реда, како ми шта падне на памет.)

У вечерњим и ноћним сатима подразумева се класична музика.

Потопљен у мору аутомобила, замишљам да сам под водом. И да чујем далеке одјеке неке бивше, заборављене и потопљене музике.

КЊИГА УТЕХЕ

Ветрови дувају врло провидно.

Има ли излаза?

Ја га, повремено, налазим. У смеху.

Зашто људи, питам се, смешне ствари - не узимају озбиљно?

Станислав Јежи Лец (Stanisław Jerzy Lec, 1909 - 1966) највећи је писац афоризама у светској књижевности.

* * *

Из углова осмеха може се израчунати распон слободе.

Урличите! Осетите се млађи за милионе година.

Смешне ствари људи не узимају озбиљно. То је као кад би неко био убијен из револвера у облику морског прасета, а убијени тип не би то хтео да призна.

* * *

О њему један други Пољак, Лешек Колаковски каже: „Лец је био филозоф... Живела је у њему жеђ која ствара прави садржај филозофског истраживања: открити у речи све њене притајене могућности, решити се на радикализам непоштеђивања ничега оног што је у невиној баналности невидљив отров, кукавиштво, бекство од реалног конфликта, леност мисли или морална леност (...) Његово трајно залеђе била је вера у могућност спасења разума и спасења људске заједнице упркос свему."

* * *

Када се докопамо дубљих археолошких слојева, можда ћемо пронаћи трагове велике културе која је постојале пре но што је створен човек.

Оно што је немогуће замислити често је могуће купити.

Када се рађа песмизам? Кад се сударе два различита оптимизма.

Морал или је услован, или одмах исплатив.

И оптимисти су песимисти.

* * *


Преводилац с пољског Петар Вујичић о Лецу пише: Најдобродушнији осмех који сам у животу упамтио носио је на лицу Станислав Јежи Лец. Тако се смешио чак и онда кад би се сви у друштву бучно смејали нечем што би он казао.

* * *

У позориштима која држе до себе морао би да постоји отвор за пропадање од стида.

Загушљиво! Отворите прозоре, нек и они напољу осете.

Је ли човек дужан, кад нађе у себи нешто вредно, да то пријави најближој полицијској постаји?

Нико није толико глуп да с времена на време не би изигравао таквог.

Понекад нас нешто стегне у грлу, да не пустимо глас срца у главу, или обрнуто.

* * *

Замишљам га како седи у некој од бољих пивница у Варшави, са стране, и ослушкује разговор. Друштво је бучно, претресају се велике теме. Чини се да Леца не примећују, али он је, заправо, неопходан. Његова реч се чује! Његове изреке најбољи су зачин доброг разговора.

* * *

Помисли, пре но што помислиш!

Ако ти се допада џак, купи га заједно с мачком коју су ти хтели у њему продати.

Труди се да имаш нешто у глави, можда ће Муза начинити од тебе своју звечку.

Бојим се мешавине стилова, на пример, ренесансе социјалистичког реализма.

Ено стоје двојица с тољагама. Чекајући Годоа.

* * *

Често су то опаске на политичке теме. Политика је неизбежна - као судбина или зли усуд. Али, Лецове опаске се памте, а политика се заборавља.

* * *

Мисао мора бити дубља но што може да досегне рука власти.

У немим временима довољна је реч, у брбљивим чак ћутање.

Треба имати много стрпљења да би се њему научило.

Само сасвим хладни гадови кадри су да имају у паклу топао кутак.

Сунце које упада у затворску ћелију црта на поду сенке решетака. У тим квадратима могу затвореници да слажу укрштенице. Могућности тих укрштеница зависе од величине решетки.

* * *

Лецови афоризми често говоре о том неизрециво смешном створењу, о човеку - о нама!

* * *

„Како се треба понашати", упита ме мој познаник, „кад у својој кући нађеш жениног пријатеља у кревету с туђом женом?"

Дебели живе краће. Али једу дуже.

Неки дан добих писмо од читаоца: „Да би се разумеле ваше Неочешљане, треба бити начитан." Телеграфисах му сместа: „А треба, треба!"

Шта нас држи на овом глобу сем силе теже?

Глупост је мајка злочина. Али очеви су често генијални.

* * *

Влада Булатовић Виб дао је Лецовој књизи „Неочешљане мисли" назив: приручник за горке часове.

Читајте Леца!

Огледајте се у врелима смеха!