Visok je i izrazito suv, uskog i bledog lica, ima visoko i lepo čelo; dugu sasvim pravu kosu koja mu pada do ramena, izgleda dosta neobično, jer, čim se uzbudi i pokrene glavu, kosa mu pada preko lica, ni nos se ne vidi. Neuredno se oblači, kaput kao da je samo nabačen, umesto kravate nosi uski beli okovratnik. Čudno stvorenje u neprekidnom pokretu; čas udara nogom, čas maše rukama, čas ovo, čas ono.
Muzika koju je nemoguće zamisliti, treba je čuti!
Muzika uzbuđuje i dira... ali, može li omađijati? Može li muzika u potpunosti obuzeti čoveka i odneti ga u drugi, bestelesni svet?
„Listovo lice je imalo izraz agonije, a povremeno bi se pojavio srećan osmeh; tako nešto nisam nikada video na licu živa čoveka, sem na platnima starih majstora koji su slikali našeg Spasitelja; rukama je preletao preko klavijature, ispod mene je zemlja podrhtavala, a publika je bila obavijena muzikom."
Za klavirom je bio, bez imalo sumnje, impresivan. Umeo je da publiku dovede do ushićenja, da je trone ili da je baci u tešku tugu. I - naravno - da je svojom nenadmašnom veštinom ostavi bez daha. Žene su bile van sebe, vrištale, i ponekad padale u nesvest. Bila je to beatlemanija onoga doba.
U čemu je bila tajna? To pitanje je Hajne postavio jednom lekaru, a ovaj mu je govorio o „magnetizmu, galvanizmu i elektricitetu, o prenošenju emocija u dvorani gde je vazduh prezasićen isparenjem mnoštva upaljenih sveća, stotina vrsta parfema i znoja ljudi, o epileptičnoj lakrdiji, o fenomenu uzbuđenja, muzičkoj groznici i drugim čudnim stvarima".
Rodio se 22. oktobra 1811. godine u Rajdingu, malom mestu u današnjoj Austriji, u blizini mađarske granice. Otac mu je bio nastojnik imanja kneza Esterhazija (ona plemićka porodica, koja je pomagala i Jozefa Hajdna). Njegov talenat otkriven je kada je imao šest godina, a u devetoj je imao prvi koncert - kako i priliči jednom wunderkindu. Njegov otac tada napušta službu i seli se sa sinom u Beč. Mladog muzičara podučava veliki klavirski pedagog Karl Černi, a teoriji kompozicije Antonio Salieri (da - onaj!).
Dve godine kasnije otac i sin odlaze u Pariz. Mađarsko plemstvo, koga i ovde ima, preporučuje ga. „Le petit Litz" uskoro postaje miljenik visokog društva i „kralj salona".
Otkrovenje se zbilo 1831. - Paganini nastupa u Parizu, po prvi put! List je u publici („zajedno sa Gotjeom, Žaninom, Žorž Sand, Delakroa, de Miseom, Rosinijem, Oberom, Hajneom i svim pariskim violinistima"). List, po prvi put, posmatra sebi ravnog - najvećeg showmana i virtuoza na svom instrumentu. I List tada shvata šta je njegov zadatak - za klavir će učiniti ono što je za violinu učinio Paganini. Njegove sopstvene obrade šest Paganinijevih kapriča (Paganini-etide) traže hrabrog pijanistu!
Postaje Šopenov prijatelj. Šopen se od Lista uči izvesnim stranama virtuoziteta; List saznaje šta je to rafinirani klavirskom toucher (dodir sa dirkama) i kako se koriste pedale. Mada potpuno suprotnih priroda, List - miljenik, uvek u centru pažnje, a Šopen - nepoverljiv i zatvoren, uvek će gajiti uzajamno divljenje.
Boraveći u Rimu 1839. godine izveo je još jednu muzičku revoluciju - nastupio potpuno sam na sceni (nešto neviđeno, jer pijanista je, do tog vremena, mogao nastupati samo uz orkestar ili kao pratilac pevača ili soliste na nekom instrumentu, a „između" ovih tačaka bi improvizovao ili izvodio svoja dela). Iz pisma:
Kako sam postao beskrajno drzak! Zamislite, umoran od svega, nisam bio u stanju da sklopim program koji bi imao nekakvog smisla, te sam smelo odlučio da priredim, potpuno sam, jednu seriju koncerata. Parafrazirajući izreku Luja XIV, obraćam se galantno publici, „le concert, c'est moi".
Tada, 30-ih godina pretprošlog veka u Parizu, pijanisti su se međusobno nadmetali, ali List je imao samo jednog ozbiljnog rivala, pijanistu Talberga. Pariz je, jedno vreme, bio podeljen na „talbergovce" i „listovce". Odlučujući dvoboj odigrao se 31. marta 1837. godine, a presuda je glasila: Talberg je najbolji pijanista na svetu... ali, List je JEDINI.
Mnogo je žena prošlo kroz njegov život - on ih je voleo, a one su njega obožavale. Ali, dve su ostavile poseban trag. Prva je bila groficu D'Аgu, koja je napustila muža i decu, da bi sa Listom bila u „slobodnoj" vezi. Bilo je to 1834. godine. Od njihovo troje dece, muzički leksikoni posebno spominju kćer Kozimu - bila je, najpre, supruga poznatog pijaniste fon Bilova, a potom kompozitora Riharda Vagnera. Posle nekoliko godina List i grofica su se razišli, zbog „suštinskih razlika naših dveju priroda", kako je List rekao. U duhu onoga vremena, grofica se svetila svome bivšem ljubavniku: napisala je roman (danas, naravno, sasvim zaboravljen), u kojem ga je ocrnila.
Druga „fatalna" ljubav dogodila se tokom Listove turneje po Rusiji, 1847. godine, kada je upoznao princezu Karolinu Sajn-Vitgenštajn. Otišla je sa Listom u Vajmar, gde su se, sledeće godine i nastanili i gde je List preuzeo potpuno novu ulogu - dirigenta kapele i borca za „novu" muziku (prvenstveno Riharda Vagnera).
Princeza Sajn-Vitgenštajn je Lista „preobratila". Od te 1848. godine List prekida svoje koncertne turneje, povlači se sa scene i posvećuje isključivo komponovanju. U Vajmaru su nastale njegove simfonijske poeme. Princeza je uticala i da se List okrene veri i misticizmu. Čekali su List i njegova princeza dugih sedamnaest godina na njen razvod braka (koji je bio moguć, po kanonskom pravu), a kada im je, najzad, odgovoreno - odrečno, List je stupio u red minorita!
Izvestan splet događaja i spletkarenje zavidljivaca naveli su Lista da se 1861. godine nastani u Rimu, a od 1875. boravio je naizmenično u Vajmaru, Rimu i Budimpešti. (U svoju Mađarsku se, inače, uvek rado vraćao.)
Umire 1886. godine, u Bajrojtu, gde je došao na molbu svoje kćeri Kozime.
Oko Lista kao da se okreće čitav muzički svet pretprošlog veka. Bio je dve godine mlađi od Mendelsona, a jednu godinu od Šopena i Šumana; stariji dve godine od svoga zeta Riharda Vagnera. Mnogima je bio prijatelj, a nekima i pokrovitelj i zaštitnik. Robert Šuman nije delio njegove muzičke nazore (niti su bili prijatelji), ali mu je, nakon što je čuo njegovo sviranje, napisao hvalospev. Mendelson je, najpre, bio uzdržan, a kasnije ga je hvalio. Edvard Grig ga je posetio 1868. i bio impresioniran njegovim sviranjem. Ruski kompozitor Aleksandar Borodin posetio je Lista 1883. godine.
Listova dela za klavir sačinjavaju čitavu jednu malu biblioteku. Većina tih dela je danas, međutim, „beznadežno zaboravljena" i niko ih ne izvodi: radi se o „lakim", salonskim komadima.
Ali, mnogi znaju za Listove virtuozne Mađarske rapsodije i mnoga manja dela: tri Ljubavna sna (treći je najlepši), Mefisto-valcer, Valse oubliée (zaboravljeni valcer). Najbolja dela su Klavirska sonata u h-molu, poznata po svojoj „paklenoj dužini" i dva klavirska koncerta (poznatiji je Prvi koncert, u Es-duru). Leksikoni spominju i dela za orkestar: dvanaest simfonijskih poema i Faust-simfoniju.
Post scriptum
Ah! Zaboravih da spomenem: List je (u časovima dokolice) za klavir preradio Berliozovu Fantastičnu i svih devet Betovenovih simfonija.
Нема коментара:
Постави коментар