Univerzum srca: Šopen

Dečak se iskrao iz sobe i nečujno spustio niz stepenice. Sa uzbuđenjem je prišao velikom instrumentu. Podigao je, lagano, poklopac i dodirnuo dirke. Uskoro su ga okružili roditelji i sestre, koji su ga nemo slušali. Bili su zadivljeni. Dečak je svirao komade koje je, u danima pre toga, izvodila njegova majka. Još nije bio napunio pet godina.

Tako se, kažu, saznalo za nesvakidašnji talenat Frederika Šopena (Frédéric François Chopin, kršteno Fryderyk Franciszek), sina francuskog emigranta Nikole Šopena i Justine Kšizanovske, poreklom iz muzičke porodice. Rodio se 1. marta 1810. godine, u malom mestu Želazova Vola, nedaleko od Varšave.

Njegov prvi učitelj Adalbert Živni preneo mu je ljubav premu Bahu i Mocartu. Posle dve godine podučavanja, učenik je znao sve što i njegov učitelj: dalje lekcije su bile izlišne.

Šopen je leta provodio na selu, većinom kod roditelja svojih prijatelja i školskih drugova. Bio je dobar posmatrač: upoznao je poljskog seljaka, njegove brige i radosti, i - narodnu umetnost. Posle završenog liceja, sa šesnaest godina, Šopen se potpuno posvećuje studijama muzike, kod profesora Jozefa Elsnera.

U Šopenovom opusu počasno mesto zauzimaju muzički žanrovi koje mu je podario zavičaj: mazurka i poloneza. Šopenova mazurka predstavlja stilizaciju (dakle, ne doslovno citiranje) tri vrste poljskih narodnih igara: mazurek - vatreni, ritmički i riterski; setni kujavijak i veseli oberek. Povremeno, Šopen od ovih igara stvara jednu složenu celinu. „U mazurkama živi čitav poljski folklor: čobanin svira u gajde, prosjak svira stare narodne pesme na svome verglu, čuje se svadbena igra na selu."

Sa osamnaest godina, Šopen, do tada skroman i veseo, postao je razdražljiv i melanholičan. Bio je nesrećno zaljubljen u pevačicu Konstancu Gladkovsku. Piše: „Hteo bih da odbacim sve misli koje mi truju radosno raspoloženje, ali uprkos svemu, meni pričinjava najveće zadovoljstvo negovanje tih misli..."

Kao što je Paganini stvarao samo za violinu, Šopen je čitav svoj opus posvetio - klaviru. Pa, i u onim, malobrojnim, delima, u kojima se pojavljuju drugi instrumenti, tu je, neizostavno, i klavir. Dva koncerta za klavir i orkestar komponovana su u Varšavi, u vreme nesrećne ljubavi prema Konstanci Gladkovskoj. Berlioz je dobro primetio, da u ovim delima „orkestar predstavlja samo pratnju", koja je „hladna i takoreći nekorisna". Drugi stav Prvog klavirskog koncerta - Romance jeste, u stvari, jedan nokturno. O njemu sam Šopen kaže da predstavlja: „...sanjarenje o jednom prekrasnom času u proleće, na mesečini", sanjarenje koje je „...kao romansa, mirno i melanholično".

Baš u to vreme, čuo je Paganinija, đavolskog violinistu. Rekao je sebi: ono što je Paganini učinio za violinu, ja ću učiniti za klavir.

Niko nije bio skromniji od Šopena, kada je svoje virtuozne kompozicije iz op. 10 i op. 25 nazavao "etidama". Naziv "etida" se, naime, koristi za tehničke vežbe, koje služe savladavanju nekog konkretnog problema u izvođenju. Mada i Šopenove etide imaju isti ovaj cilj, one su, istovremeno, mala poetska remek-dela. Donose najrazličitija raspoloženja - od dečačke razigranosti (op. 10, no. 5), preko melanholije, do one koju je neko nazvao "Okean" (op. 25, No. 12).

Šopen je smatrao da je melodija kojom počinje Etida op. 10, No. 3, najlepša od svih koje je napisao. U prvom i poslednjem delu, etida donosi oplemenjenu narodnu melodiju, a u celini sa demonskim sadržajem srednjeg dela ( koji je, ujedno, vežba za velike dvohvate) predočava nam ekstreme Šopenove umetnosti.

Godina je 1829. Šopen odlazi, u društvu prijatelja, u muzičku prestonicu - Beč. U tom gradu muzike, bilo je dovoljno da Šopen odsvira nekoliko svojih kompozicija, pa da mu se otvore vrata svih bečkih salona! Morao je, mada nevoljno, nastupiti i na koncertu. Ali, uspeh koji je doživeo, povratio mu je veselost.

Još će godinu dana, nakon povratka iz Beča, provesti u Varšavi. A onda će krenuti na put, noseći sa sobom pregršt poljske zemlje u marami. "Izgleda mi kao da napuštam Varšavu da se nikada više ne vratim u nju, da odlazim da bih umro... Avaj, kako to mora biti tužno kada čovek ne može da umre onde gde je uvek živeo!"

Poloneza je „poljska igra", tročetvrtinskog takta i umereno brzog tempa. Bila je, najpre, dvorska igra poljske aristokratije i to još u XVI veku. Ritmovi ove stare poljske muzike su „skandirali trijumfalni marš poljskog plemstva prastarih vremena koje je proslavljalo krunisanje svoga kralja". Šopenove poloneze, katkad elementarne žestine, govore o slavnoj prošlosti i moćnoj Poljskoj, koja je predstavljala strah za Tatare i Turke. Slavna Poloneza As-dur, op. 53 donosi pobedničku himnu, bez premca u klavirskoj muzici. Šopenov poštovalac, kompozitor Robert Šuman je napisao: „To su topovi prikriveni u cveću".

Nekoliko nedelja kasnije, u Beč stiže vest o poljskom ustanku protiv Rusije. Šopenov najbolji prijatelj se, bez njegovog znanja, odmah vratio kući, da bi se i sam angažovao. Šopen je, vozeći se specijalnim poštanskim kolima, pokušao da ga sustigne, ali ga je na putu volja sve više napuštala.

Preko Salcburga i Minhena, stiže u Štutgart, gde je saznao za pad Varšave. „Usamljen i napušten! ...moja beda je neopisiva!" Piše dvanaestu Etidu iz op. 10 i Skerco u h-molu.

Izbezumljen, stiže u Pariz. Poljska izbeglička aristokratija pomogla mu je da uđe u svet pariskih salona. „Primljen sam u najzatvorenije krugove visokog društva; posećujem ambasadore, prinčeve, ministre, i ni sam ne mogu da shvatim blagodareći kakvom čudu se sve to desilo pošto nikada nisam osećao da me ovaj svet privlači."

Tridesetih godina XIX veka Pariz je bio blistava metropola društvenog i umetničkog života. U salonima plemstva i buržoazije briljirali su mislioci i pesnici, slavni slikari i muzičari, boreći se međusobno za prevlast. Počasno mesto u tom skupu pripadalo je muzičarima izvođačima - virtuozima.

Iz pisama vidimo da je imao lep stan sa dve sobe, na petom spratu, u bulevaru Poasonijer (Poissonière), sa pogledom na Pariz - od Monmartra do Panteona. „Mnogi mi zavide na vidiku, a niko na stepenicama." Zahvaljujući pismu dr Malfatija, upoznao se sa dvorskim kapelnikom Paerom, a preko njega sa kompozitorima Rosinijem i Kerubinijem, virtouznim pijanistom Kalkbrenerom, violinistom Bajoom i drugima.

Imao je malo prijatelja. Najpre se sprijateljio sa Listom. Obojica su pokazivala međusobno divljenje. Međutim, ovo prijateljstvo se održavalo zahvaljujući Listu, koji je umeo da pređe preko Šopenovih kaprica, hladnoće i sarkazma.. Nije bio bolji slučaj ni sa Majerberom i Mendelsonom. Prema Berliozu je, najpre, gajio simpatiju, a zatim se ova pretvorila u odbojnost. Divio se Beliniju. Bio je dobar prijatelj Ferdinanda Hilera i slikara Delakroa.

Svojim talentom briljantnog pijaniste mogao je sebi lako obezbediti bezbrižan život. No, za njegovu umetnost idealan okvir nije bio javni koncert. Evo šta je pisao prijatelju: „Nećeš mi verovati kakve muke moram da izdržim puna tri dana pre svakog sviranja pred javnošću." Listu je rekao: „Sviranje na koncertima nije za mene, zato što mi dah staje u grlu od tolikih usta, te hiljade radoznalih očiju me parališu, a od njihovih nepoznatih lica zanemim. Vi ste, međutim, stvoreni za koncertiranje, zato što ste u stanju bezmalo da ubijete publku, ako je niste osvojili."

Berlioz beleži: „Samo određen krug osoba za koje je slušanje njegove muzike bila istinska potreba mogao da ga privoli na to da sedne za klavir... Bilo bi to obično o ponoći, kada bi se salonski lafovi pokupili, kada bi prestale političke diskusije, kada bi pripovedači anegdota već ispraznili svoje radnjice - jednom rečju kada bi životna proza već postala svima kost u grlu. Bio ti tada dovoljan jedan nem, ali izražajan pogled para lepih očiju da bi iz sopstvene pobude seo za klavir, otvorio širom vrata svome nadahnuću i postao pesnik."

Nije slučajno što je „noćna muzika" ili nokturno bila omiljena romantičarski forma izražavanja. Sa jedne strane: senke, prigušene boje i nejasni obrisi, magija, halucinacije, a sa druge - san, uteha i smirenje - to je oprečna simbolika noći. Šopen je prva nokturna napisao još u Poljskoj, a poslednje samo nekoliko godina pre svoje smrti. Formalna šema nokturna često izgleda ovako: trodelni oblik, u kome se srednji deo razlikuje od prvog i trećeg po tonalitetu, ritmu i karakteru. Nokturna se razlikuju po karakteru: jedni donose samo melanholiju dana koji se okončava, drugi - atmosferu smrtne tuge, treći - religiozno raspoloženje. Četvrta grupa nokturna slavi ljubavnu noć. Među ovima je i nokturno "baršunastog sjaja" (op. 27, No. 2).

Iz domovine su stigle vesti: Konstanca se udala. Nova Šopenova ljubav bila je grofica Delfina Potocka, „opasna žena", pomalo luckasta i - talentovana pevačica. Ona će biti jedina žena koja je na Šopenovu ljubav odgovorila iskrenim osećanjima. Ali, bila je to kratkotrajna avantura.

Malo je nedostajalo da se oženi Marijom Vodzinskom! Verili su se, ali je Marijina majka, uz blagoslov, zamolila Frederika da stvar drži u tajnosti. On je, sa svoje strane, morao da obeća da će paziti na svoje zdravlje... Ali, može li bolešljivi kompozitor da izdržava jednu porodicu? Kakvi su mu prihodi? Ne znamo zašto, ali Marija je otkazala veridbu.

Reč „skerco" doslovno znači šala. Iz nauke o muzici saznajemo da je skerco: kompozicija brzog tempa, vedrog i humorističkog karaktera i brzih dinamičkih i ritmičkih promena. Dok je kod Betovena skerco bio samo jedan deo sonate, kod Šopena je to samostalna kompozicija. Ali, namesto humora, slušajući Šopenova skerca nailazimo na nervoznu fantaziju, kaprice i priviđenja. Najomiljeniji, Skerco op. 31 b-mol, donosi „ponosno ograđivanje od spoljnog sveta i opasno vraćanje u sebe samoga." Njegovo Finale je „u punoj atmosferi gordog prezira".

List beleži: „On je svemu davao neopisivu otmenost, vibrirajući impuls koji je, kako se činilo, zbrisao sve materijalno, obraćajući se direktno slušaočevoj duši bez posredovanja čula."

Izvodeći, najčešće, sopstvena dela Šopen je pokazivao rafinman, delikatnost, aristokratizam, ali i osećanje mere. Savremenici, takođe, ističu iznijansirani tuše (franc. touché, način dobijanja tona na instrumentu sa dirkama) i umetnost upotrebe pedala. Nije imao veliki forte (glasno), ali je zato imao izuzetna pianissimo (najtiše), tako da je dinamički raspon između to dvoje ipak bio velik.

Čuven je Šopenov rubato. Muzička oznaka „rubato" (ital. „ukradeno") navodi izvođača da se prema metričkom pulsu odnosi slobodnije, da diskretno produžava ili skraćuje notne vrednosti. Tempo rubato, tako, treba da bude analogan uzbuđenom, emotivnom ljudskom govoru. Preterana upotreba rubata vodi, međutim, afektaciji. Šopen je, objašnjavajući kako pravi rubato izgleda, pravio poređenje sa plamenom sveće: „Ako dunete blago, plamen će se zalelujati, ali se neće ugasiti. Ako samo malo jače dunete, ugasiće se."

Između Šopenovih četiri balada i istoimenih srednjovekovnih igara nema ničega zajedničkog. Kao instrumentalno epsko delo, balada je čisto Šopenova tvorevina. Po jednom tumačenju, osnovni motiv čuvene Balade op. 23 g-mol predstavlja - strah, kome se suprotstavlja „vizionarsko blaženstvo". Sledeće dve balade (op. 38 F-dur i op. 47 As-dur) inspirisane su poetskim delima Adama Mickjeviča. Poslednja, Balada op. 52 f-mol, „balada nad baladama", mogla bi imati (po Kasperu Heveleru) devizu „ono što se krije na dnu duše".

„Vas obožavaju. Žorž" To je pisalo na papiriću, koju su doturili Šopenu. Iza potpisa se krila književnica Žorž Sand, koja je živela slobodno, nosila muško odelo i okupljala oko sebe umetnike i obožavaoce. Uloge su se promenile: ona je njega osvojila. Zimu 1838. provešće na Majorki. Pošto su meštani odbili da im izdaju stan, nastanili su se u napuštenom manastiru u Valdemozi.

Šopenov ciklus od dvadesetčetiri Prelida op. 28, nastalih ili završenih na Majorci, predstavlja, možda, njegovu najintimniju muziku. To su, ponekad, muzički „dnevnički zapisi", skice ili muzički „aforizmi". Neki su, međutim, u formi balade ili nokturna. Mnogima je drag Prelid No. 4 : u gornjem glasu teče melodija „klasične jednostavnosti", a ispod nje struje nizovi harmonija.

Evo anegdote: Šopen i Sandova sedeli su u salonu, među svetom. Jedno psetance je trčkaralo naokolo, skakutalo i vuklo za nogavice. Žorž reče: „Da imam tvoj talenat, napisala bih nešto u čast ovog kučenceta." Na to je kralj salona seo za klavir i improvizovao - u trenutku - ovaj valcer! (Valcer su obožavatelji brzine, kojih ima podosta među pijanistima, nazvali „minutni", tj. po njima, valcer bi trebalo da traje tačno jedan minut.)

Neko je Šopenove valcere nazvao: kontra-valceri. Zaista, oni nemaju mnogo sličnosti sa omiljenom igrom Bečlija. Šuman je rekao da bi ove valcere - kada bi se uz njih moglo plesati - trebalo da plešu samo grofice! Šopenovi valceri su, skoro svi redom, ili prespori ili prebrzi, da bi se uz njih plesalo. Neki su mladalački vedri, a neki melanholični i delikatni .

Letnje mesece Šopen je provodio na porodičnom imanju Žorž Sand, u Noanu. Kuća je bila prostrana, tako da je mogla da primi više gostiju istovremeno. Šopenu je, možda, najdraži među njima bio Franc List, koji je dolazio sa svojom saputnicom groficom d'Agu. Tu je bio i prijatelj slikar Delakroa. Ponekad bi navratio Balzak.

Delakroa je ovako opisao život gostiju: „Kada nismo na okupu pri zajedničkim obrocima, igranju bilijara ili šetnjama, svako je u svojoj sobi, zabavljen čitanjem ili ispružen na otomanu. S vremena na vreme vetar donosi kroz baštu zvuke sa Šopenovog prozora. On radi u svojoj sobi." Za to vreme, „gospodarica" (tako ju je Šopen zvao), Žorž Sand je pisala romane ili, možda, razgovarala sa svojim prijateljima socijalistima... U Noanu je nastao niz značajnih Šopenovih dela.

U Šopenovom opusu se nalaze, osim novih muzičkih žanrova, i „klasične" forme koje je nasledio od prethodnika - među ovim delima su i tri sonate. Poznata Sonata b-mol stoji zagonetno kao Sfinga u čitavom Šopenovom delu. Izgleda da je njen centralni deo u trećem stavu - posmrtnom maršu. Ovaj stav okružuju: prvi - slika borbe, drugi - tmurni skerco, i neobični četvrti stav, koji „sugeriše nespokojstvo duše koja luta između grobova". Sonata h-mol je vedrije delo, moćno i zrelo. U njemu se nalaze obrasci komponovanja koji će se primenjivati u XX veku!

Najzad, dugo veštački održavano i neprirodno „prijateljstvo" Žorž Sand i Šopena bilo je okončano mučnim rastankom. Za Šopena je, svakako, bilo neizdržljivo da bude samo „stranac" u kući svoje prijateljice, sa dvoje njene odrasle dece, i gomilom raznih spletki ili podlosti.

Nailaze teški dani. Šopen odlazi u Pariz. Bolestan je, ne može da komponuje. Život postaje suvišan...

List, prijatelj i prvi biograf Šopenov, opisao je njegove poslednje trenutke: „Grčeviti san trajao je sve do 17. oktobra. Oko dva sata nastupi agonija; hladan znoj obli njegovo čelo. Posle kraće nesvestice zapita on jedva čujnim glasom: Ko je kraj mene? Zatim podiže glavu da bi poljubio ruku svom prijatelju Gutmanu i ispusti dušu uz taj poslednji dokaz svoga prijateljstva i zahvalnosti. Kao što je njegov život bio otelovljenje ljubavi, bila je to i njegova smrt."

* * *

Iz pisma grofici Potockoj: „Bah je kao astronom koji pomoću brojeva nalazi najlepše zvezde. Betoven obuhvata univerzum snagom svoga duha. Ja se ne penjem tako visoko. Već davno sam odlučio da će moj univerzum biti ljudska duša i srce."